Stajao je ispred školskih kapija, zakopčavajući staru jaknu sa iskrivljenim rajsferšlusom.
Tkanina je bila izlizana, okovratnik pohaban, a rajsferšlus držao se na koncu.
Ali jutro je bilo vedro — sunce je sijalo kroz mraz, i on se smešio kao da ništa ne primećuje.
Dvorište se punilo glasovima, vrata su lupala, mirisao je hleb iz kantine.
Deca su prolazila, smejala se, dobacivala poglede — kratke, oštre, kao staklo.
Neko je šapnuo: „Opet je u toj jakni.“
Pravio se da ne čuje, ali su mu se šake stegle u džepovima.
U učionici su šale nastavile.
Učiteljica je ćutala, i to je bolelo još više.
Ceo dan je mislio kako da zamoli majku za novu jaknu, znajući da jedva plaća račune.
Uveče je išao kući, spuštene glave, zagnjuren u okovratnik.
Sneg je padao tiho, gotovo nežno, kad je video svetlost među garažama.
Potrčao je tamo.
Na zemlji, među đubretom, tinjala je kutija — unutra mače, jedva živo.
Skinuo je jaknu, uvio ga i privio uz grudi.
Tkanina je zadimila, miris paljevine pomešao se s mrazom.
Trčao je do kuće, ne osećajući ni hladnoću ni bol.
Cele noći on i majka su hranili mače kapaljkom, dok nije počelo mirno da diše.
Sutradan je došao u školu u košulji i starom džemperu.
Niko se nije smejao.
Učiteljica je pokazala vest:
„Dečak spasao mače iz požara, žrtvujući svoju jaknu.“
Stajao je u uglu, rumen, ali nasmejan — ne zbog ponosa, već zato što je mače spavalo kod njega, sklupčano na prozoru.
Jakna je izgorela, ali je dobio nešto što se novcem ne kupuje.
A kad je uveče prolazio istim dvorištem,
sunce se opet presijavalo na prozorima.
Ali to je bila druga svetlost.
Meka. Zlatna. Živa.
