Kada je Itan ugledao tog medu na maloj antikvarnoj pijaci, odmah je shvatio — ta igračka je posebna. Mekano krzno izbledelo od vremena, malo nakrivljen nosić, oči od tamnog stakla — u njemu je bilo nešto živo, gotovo ljudsko. Prodavac je rekao da je meda star više od pedeset godina i da je nekada pripadao devojčici iz Evrope koja je izgubila porodicu tokom rata.
Mama je pokušala da ga odvrati: „Star je, prašnjav, kupićemo ti nešto novo.“
Ali Itan je čvrsto stisnuo igračku u rukama i tiho rekao: „On je tužan. Hoću da ponovo bude srećan.“
Od tada meda nije napuštao dečaka ni na minut. Itan je spavao s njim, nosio ga u školu u rancu, stavljao pored sebe dok je jeo.
A jedne noći, meda je pao s kreveta. Itan se nagnuo da ga podigne — i čuo tihi metalni zvuk, kao da je nešto udarilo iznutra.
Radoznalost je prevladala. Sledećeg dana dečak je uzeo male makaze i pažljivo razrezao šav na medinoj leđima. Umesto običnog punjenja, napipao je unutra mali svežanj, umotan u staru tkaninu. Kada ju je odmotao, iznutra su ispali sićušni srebrni medaljon i požuteo komad papira.
Na cedulji, napisanoj urednim rukopisom, stajalo je samo nekoliko redova:
„Ako ovo čitaš — znači da je moj meda našao novog prijatelja. Čuvaj ga. A u medaljonu je moje najdragocenije sećanje.“
Itan je otvorio medaljon — i ugledao malu fotografiju devojčice s mašnom u kosi i natpisom na poleđini: „Marta, 1942.“
Kada je mama pokazala pronađeno antikvaru, on je dugo ćutao, a zatim tiho rekao da su se slične igračke ponekad koristile kao tajni skrovišta, da bi se sačuvale porodične dragocenosti tokom rata. Ali ono što je dečak slučajno otkrio posle osamdeset godina nije bila samo relikvija — bio je to deo tuđe sudbine, sačuvan u plišanoj uspomeni.
Od tada meda ponovo sedi na polici, ali sada — pod staklenim zvonom.
A Itan kaže da mu se ponekad noću čini kao da se igračka osmehuje.
