Jutro je bilo obično: sivo nebo, miris kafe iz kioska, bare posle kiše.
Martin je stajao na stanici, držeći aktovku i papirnu kesu sa sendvičima.
Košulja zategnuta, okovratnik steže, ispod pazuha mokro — sve kao i uvek.
Kad je autobus stigao, ljudi su krenuli ka vratima.
On je bio poslednji. Zakoračio.
Vozač, ne pogledavši, reče suvo:
— Pun. Sačekajte sledeći.
Martin pogleda unutra — bilo je mesta, ali niko se nije pomerio.
Žena kraj prozora skrenu pogled, momak sa slušalicama se pretvarao da spava.
Iza njega neko prošapta, ne previše tiho:
— Kud će, ionako neće stati.
Ramena su mu se skupila. Reči su mu se zalepile za kožu kao prljavština.
Autobus je otišao. Vrata su se zatvorila uz zvuk sličan uzdahu.
Martin je ostao da stoji pod sitnom kišom. Zatim je čvršće uhvatio kesu i krenuo peške.
Put je vodio uz magistralu. Huk automobila, miris mokrog asfalta, kapi su klizile niz naočare.
Hodao je brzo, kao da hoće sebi da dokaže da mu ne treba ničije odobrenje da se kreće.
Na pola puta se zaustavio — da dođe do daha.
Pored puta stara, zarđala klupa. Seo je. Izvadio sendvič.
Zagrizao. Nasmejao se — gorko i mirno u isti mah.
Prošao je „njegov“ autobus. Isti.
Samo sada — sa sirenama. Dim iz prozora, pucketanje, miris paljevine.
Martin se ukočio. Ljudi su trčali, neko viknu: eksplozija motora.
Stajao je dugo dok nije shvatio — to je taj autobus.
Kolena su mu drhtala. Seo je opet i gledao put gde su kroz kišu svetlele svetiljke hitne pomoći.
Sendvič se ohladio. Spustio ga je pored sebe, udahnuo duboko i prvi put posle mnogo godina nije osećao sram zbog svog tela.
Jer baš ono — to telo, ta težina, ta sporost — spasilo mu je život.
Nasmejao se. Tiho, iskreno.
I krenuo dalje. Bez žurbe.
Ovog puta — ne zato što ga ne puštaju, već zato što sam bira ritam.
