Mećava je počela iznenada.
Vetar je kovitlao sneg, škripao pod nogama, a retki prolaznici žurili su da se sklone.
Žena se vraćala s posla — umorna, promrzla, s torbom u ruci i toplim šalom koji je mirisao na dom.
Kod autobuske stanice, pored kante, sedeo je starac.
Na njemu tanak kaput, pocepane cipele, ruke mu drhte u džepovima.
Lice mu je bilo prekriveno snegom, oči spuštene, usne plave. Niko nije stajao.
I ona je prošla nekoliko koraka… ali se zaustavila.
Vetar joj je udarao u lice, sneg pekao obraze — i odjednom ju je obuzeo stid.
Vratila se, sagnula i bez reči skinula šal.
— Uzmite, — rekla je tiho. — Biće vam bar malo toplije.
Starac je podigao pogled. Oči mu nisu bile mutne — bile su žive.
Pokušao je da kaže nešto, ali usne nisu slušale. Samo je klimnuo i pritisnuo šal uz grudi.
— Hvala, — promrmljao je. — Zapamtiću.
Ona se nasmešila i otišla, ne saznajući mu ni ime.
Prošla je godina.
Žena je ležala u bolnici posle nesreće.
Modrice, prelomi, dani između bola i polusna.
Lekari, sestre, studenti — svi su žurili.
Ali jednog dana u sobu je ušao muškarac u belom mantilu. Visok, s blagim osmehom.
Prišao joj je, rekao nešto tiho, a zatim izvadio iz džepa pažljivo opran šal.
Položio ga je na njena kolena i rekao:
— Mislim da je ovo vaše.
Prepoznala ga je odmah — bez brade, bez bora, uspravnog držanja.
— Vi ste…?
Klimnuo je.
— Tada sam izgubio sve. Sada sam ponovo pronašao — zahvaljujući vama.
Suze su joj potekle. Seo je pored nje i dodao:
— Ponekad jedan čin dobrote ili komadić tkanine mogu da ugreju ne samo telo — već ceo život.
Kad je izašao, šal na njenim kolenima više nije mirisao na zimu, već na proleće.
