Podnevno sunce je sijalo kroz stakleni krov Memorijalnog rehabilitacionog centra Džeferson u Santa Feu. Privatno dvorište je više ličilo na mesto za neki elitni društveni događaj nego na medicinsku ustanovu. Laneni stolnjaci su se njihali na toplom povetarcu, kristalne čaše su svetlucale na suncu, a miris sandalovine i ruža pokušavao je da sakrije prisustvo patnje.
U centru svega sedeo je Rafael Kortez – četrdesetogodišnjak, u invalidskim kolicima koja su koštala više od kuća većine ljudi. Ponašao se kao monarh zarobljen u čeličnom kavezu.
Dve godine ranije, bio je zaštitno lice kompanije Kortez Enterprajzis – nemilosrdnog carstva koje je progutalo manje kompanije. Sada su mu noge ležale nepomično, podsećajući ga na nesreću u planinarenju koja mu je slomila ne samo kičmu… već i ponos.
Oko njega, četvorica njegovih bogatih prijatelja su se smejala: Žerar, Mejson, Levi i Sajlas.
„Rafael, nepobedivi car!“ Žerar je podigao čašu. „Čak ni gravitacija nije mogla da to uradi.“
Rafael se blago osmehnuo.
„Samo sam privremeno invalid“, odgovorio je.
Na ivici dvorišta, desetogodišnja devojčica je brisala klupu. Krpa je bila više prljava nego čista. Cipele su joj bile pocepane, farmerke kratke. Bela Morales.
Pored nje, njena majka, Tereza, ribala je pločnik krvavim noktima.
DŽERARD SE NASMEJAO. „JE LI TO MALI GENIJE?“
„Verovatno broji koliko novca imamo“, podsmehnu se Mejson.
Rafael je pogledao devojčicu – i video nešto čudno u njenim očima.
„Bela. Dođi ovamo.“
Ona je iskoračila napred.
Rafael je izvukao ček.
„Sto hiljada dolara“, rekla je. „Ako mi dokažeš da nisam u pravu.“
„A šta bi trebalo da uradi?“ upita Levi smejući se.
RAFAEL SE NAGNUO NAPRED.
„Prestani.“
Smeh je izbio.
Tereza je očajnički rekla:
„Molim vas, gospodine… ovo je nemoguće…“
Ali Bela je progovorila:
„Čuda su samo stvari koje nauka još ne razume.“
Nastala je tišina.
Rafael je posmatrao.
„A zašto bih ti verovao?“
„Zato što ne veruješ da zaslužuješ da budeš izlečena.“
REČENICA JE UBAČENA.
Bela je nastavila:
„Tvoje telo pamti. Tvoja glava te koči.“
Sledećeg jutra, u sterilnoj sobi, svi su posmatrali.
Bela je stavila ruku na kičmu.
„Reci mi.“
„Šta?“
„Kako to zaslužuješ.“
Rafael je drhtao:
„Zaslužujem…“
„Glasnije.“
„Zaslužujem isceljenje!“
Vrućina mu je tekla niz noge.
Prsti su mu se pomerali.
Cela soba se zaledila.
„Pomera se…“ šapnuo je doktor.
Rafael je podigao nogu.
Samo centimetar.
ALI NEMOGUĆE JE VEĆ SLOMILO.
Tri meseca kasnije, sve se promenilo.
Luksuz je nestao.
Na njegovom mestu bio je terapijski centar.
Zvao se:
Moralesov centar.
Ne Kortez.
Morales.
RAFAEL JE DOLAZIO KOD NJE.
Sada je hodala sa štapom.
Ponekad bez njega.
Jednog dana je dao Beli kovertu.
„Ovo nije plaćanje. Ovo je partnerstvo.“
Bela je rekla samo ovo:
„Obećaj mi da novac nikada neće odlučiti ko zaslužuje isceljenje.“
Rafael se osmehnuo.
„Obećavam.“
Ljudi su stajali u redu.
Da se iscele.
Da se nadaju.
Da počnu ispočetka.
Bela je prišla mikrofonu.
„Isceljenje nije čudo. To je sećanje da telo i um rade zajedno.“
Nastala je tišina.
Rafael se uspravio.
I tiho reče:
„ZASLUŽUJEM ISCELENJE.“
Vetar odgovori:
Svako ga zaslužuje.
