Peške je išao ka autu misleći samo o hladnoj vodi i klima-uređaju.
Vrućina je bila nepodnošljiva.
A onda je čuo plač.
Prvo nije verovao.
Mislio je — radio, telefon.
Ali zvuk je bio živ. Pravi.
Prišao je — srebrni auto stajao je na ivici parkinga.
Kroz staklo se nije mnogo videlo: magla, kondenzacija, pa — pokret.
Malo telo u dečijem sedištu. Beba.
Lica crvena, usne pobelele, glava baćena unazad, oči stisnute.
Kucnuo je.
— Hej! Čuješ li?! —
Plač se pojačao.
Povukao je kvaku — zaključano.
Zabio pesnicu u staklo.
Nijedna reakcija.
Viknuo je: — Pomoć! Ovde je dete! —
Ali oko je samo zvučao huk automobila i vrućina.
Počeo je da trči, otrčao do kolica, uzeo metalni deo i vratio se.
Zamahnuo je i udario bočno staklo.
Krckanje, lom.
Još jedan udarac.
Staklo se rasulo.
Otvorio je vrata — iz auta izlete vruć vetar kao plamen.
Zgrabio je bebu, izvukao je napolje.
Koža — užareno vrela, ruke lepljive, disanje isprekidano.
Uvio je mališana u svoju majicu, trljajući ga i duvajući mu u lice.
— Diši, molim te, diši…
I odjednom beba je udahnula.
Prvo kratko, potom dublje.
Zaplakala je. Pravo, glasno.
Stisnuo ju je uz sebe, drhtavim rukama je zaklanjao od sunca.
Ljudi su počeli da se skupljaju, neko je zvao hitnu, neko snimao telefonom.
Stajao je sa bebom u rukama, leđa mu bila sva mokra, ruke izgrebane, a u glavi samo jedna misao:
da je prošao pored i nije stao — za deset minuta to dete bi umrlo.
Kad je došla policija, još nije mogao da pusti bebu.
