Kažu da se brak gradi na ljubavi, poverenju i poštovanju. Sedam godina sam mislila da Itan i ja imamo sve troje.
Delili smo dom. Dvoje dece. Život koji sam smatrala stabilnim.
Naravno, svađali smo se. Ali smo se uvek mirili. Barem sam tako mislila.
Onda se prošle nedelje sve promenilo.
Tog popodneva je bio uobičajeni haos: školske torbe, ostaci grickalica i dečji smeh. Poslala sam ih gore da se igraju, a ja sam krenula u kuhinju da spremim večeru.
Čula sam Itanov glas iz dnevne sobe. Dvoje njegovih kolega su takođe bili tamo.
U početku nisam obraćala pažnju. Onda sam čula rečenicu.
„Slušajte, ljudi“, nasmejao se. „Ja sam smislio sistem. Žena koja je ‘kod kuće’ obavlja kućne poslove i decu, a ja vodim lepe na odmor.“
Smrzla sam se.
Kesa za kupovinu mi je iskliznula iz ruke.
„Sara misli da sam svetica“, nastavila je. „U međuvremenu, sve je na poslužavniku ispred mene. Kuća, auto… ona srećno upravlja sistemom dok ja živim svoj život.“
Reč „ružno“ odjekivala mi je u glavi kao čekić.
Nisam žurila. Nisam vikala. Otišla sam gore da se istuširam i pokušala da isperem taj gadan osećaj sa sebe.
Te noći, Itan se ponašao kao da se ništa nije dogodilo. Pomogao mi je da napravim lososa. Poljubio me je u obraz. Pitao me je kako mi je prošao dan.
Bilo je gotovo komično.
Probudila sam se u zoru sledećeg dana. Nisam bila samo ljuta. Donela sam odluku.
DO POPODNEVA, SVE JE BILO TU: FOTOGRAFIJE SA ITANOVIH „ODMORA“ GDE SE NIJE SMEJKAO KOLEGAMA.
Do popodneva, sve je bilo tu: fotografije sa Itanovih „odmora“ gde se nije smejao kolegama. SMS poruke. Finansijski izveštaji koji su jasno prikazivali sliku.
Kada je te večeri stigao kući, deca nisu bila kod kuće. Spavali su kod bake.
„Napravila sam ti nešto“, osmehnula sam se.
Postavila sam ga ispred televizora. Pivo i perece na stolu.
Pokrenula sam slajdšou.
Prvo, fotografije sa odmora. Zatim, ruka u ruci sa ženom. Pa još jedna.
„Sara… mogu ovo da objasnim…“
„Ćuti, dušo. Gledaj.“
SAMOUVEREN OSMEH JE NESTAO.
Samouveren osmeh je nestao.
„Mislila si da se neće otkriti?“, pitala sam.
„Gde si ovo nabavila?“
„Nisi bila baš pažljiva.“
Onda sam otvorila vrata.
Ušao je moj advokat.
„Šta je ovo?“, zamucao je.
„Ovo je kraj, Itane.“
ADVOKAT MIRNO NAVEO ČINJENICE:
Advokat je mirno naveo činjenice:
Kuća je poklon od mojih roditelja – ostaje.
Automobil je na moje ime – ostaje.
Veliki deo njegove plate ići će na izdržavanje deteta.
„Ne možeš ovo da uradiš!“, viknuo je.
„Ali da“, mirno sam odgovorila. „Donela si svoje odluke. Sada ja donosim svoje.“
Sledećeg dana se spakovao.
Pokušao je da je moli da mu se vrati. Izvinjenja. Obećanja.
Nisam bila zainteresovana.
Deca su dobro. Povremeno ga viđaju. Ali naš dom je sada mirniji. Bezbedniji.
MESECIMA KASNIJE ČULA SAM DA ITANA JOŠ UVEK SPAVA NA KAUČU PRIJATELJA.
Mesecima kasnije čula sam da Itan još uvek spava na kauču prijatelja. A „fini momci“ su nestali.
Ja? Ponovo sam počela da vezem. Izlazila sam na sastanke. I svake večeri idem u krevet znajući da moja deca odrastaju u kući gde poštovanje nije šala.
Itan je mislio da će se slomiti.
Na kraju, slomio je samo sebe.
I iskreno? Ne žalim zbog toga.
