Čula je eksploziju.
Prvo tihi, duboki udar, kao da je neko zalupio vrata u komšiluku.
Zatim drugi — jači, s odjekom.
Stakla su zvecnula, zidovi zadrhtali.
Ostala je da stoji kraj prozora, šolja kafe na simsu.
I odjednom — sirena. Vrisci. Dim iznad krovova.
Istrčala je napolje bosa, u bade-mantilu, ne osećajući hladnoću.
Vazduh je mirisao na gar, plastiku i metal.
Ljudi su trčali ka dima — neki sa telefonima, neki samo sa praznim pogledima.
Negde je dete plakalo. Neko je dozivao po imenu.
Poznavala je tu zgradu. Tamo je radio on.
Njen muž.
Pre samo pola sata rekao je: „Vraćam se za ručak. Ne brini.“
A ona više nije znala kako da ne brine.
Telefon nije odgovarao. Jednom. Dvaput. Pet puta.
Mreža preopterećena. Svaki minut duži od života.
A onda — poziv.
Njegov broj.
— Živ si?! — kriknula je pre nego što je pomislila.
Pauza. Šum. Tuđ glas.
— Nije on. Izvinite.
Svet je utihnuo.
— Bio sam tamo. Pomagao je ljudima da izađu. Spasao je mnoge. I otišao poslednji.
Stajala je na ulici, nije plakala.
Samo je gledala prema dimu — kao da je tamo još ostao njegov trag.
Sirene su ponovo zavijale, neko ju je dodirnuo po ramenu, ali nije čula.
Sve se rastopilo — čak i zvuk njenog disanja.
Stajala je dugo, dok nije ostala sama.
Zatim je krenula ka zgradi — polako, kao da zna da mora biti tamo.
Na ulazu su je zaustavili. Pokazala je prsten, a vatrogasac je klimnuo.
„Minut,“ rekao je.
Posle nekoliko sati doneli su joj stvari — telefon, ključeve, sat.
Telefon polomljen, ali ekran je još svetleo.
Pritisnula je dugme.
Poruka.
Nepročitana.
Od njega.
Poslata tri minuta pre eksplozije.
„Izađi napolje. Pogledaj u nebo. Volim te.“
Stajala je s telefonom u ruci, gledajući gore — tamo gde se dim rastvarao, pojavljivala se bleda svetlost.
I kroz nju je letela ptica.
Mala. Crna od pepela, ali živa.
Onda se nasmešila.
