U početku su komšije mislile da je šala. Čovek iz ulice napravio je ceremoniju u dvorištu, sa prstenjem, zavetima i sveštenikom koji je izgledao jednako zbunjeno kao i gosti. Ali mladoženja se nije ženio osobom. Oženio se svojim frižiderom.
Tvrdio je da to nije ludilo. Rekao je da je frižider “uvek bio tu za njega”, pouzdan, da je uvek čuvao stvari svežim. Ukrasio ga je cvećem, zalepio nasmejano lice na vrata i poljubio ga pred navijačima (i zgroženim posmatračima).
Nedelјama se hvalio koliko su “srećni” zajedno. Pričao je o njihovim kasnonoćnim užinama, o tome kako ga zvuk motora uspavljuje i kako ga hladna voda “nikada nije izdala”. Ljudi su se smejali, prevrtali očima i nastavili dalje.
Sve dok jednog dana nije uleteo u lokalni bar vičući da ga je frižider prevario. Kada su ga pitali da objasni, pokazao je na polupraznu kutiju mleka. “Ja to nisam popio”, rekao je, “a živim sam.”
Postajalo je sve čudnije. Tvrdio je da noću čuje frižider kako “šapuće” i kikoće se s nekim. Jednog jutra zakleo se da je našao trag karmina na ručki zamrzivača.
Komšije su mu govorile da je to nemoguće, ali on je ostao uveren: njegov frižider mu nije bio veran. Neki su ga čak videli kako u besu vuče frižider napolje, zahtevajući da mu prizna s kim se “viđa”.
Do danas niko ne zna da li je zaista izgubio razum — ili se unutar tog zujavog aparata dešavalo nešto mnogo čudnije.
