Ja sam Margaret. Imam šezdeset tri godine.
I pre mesec dana sam se ukrcala u avion za Montanu… na sahranu svog sina.
Robert je sedeo pored mene. Ruka mu je počivala na kolenu, prsti su mu se nervozno pomerali, kao da pokušava da izgladi nešto što se ne može popraviti. On je uvek bio taj koji je popravljao stvari. Ako bi nešto bilo pokvareno, on bi pronašao alat, plan, rešenje.
Ali tog jutra, nijednom nije pozvao moje ime.
Sedeći u tom uskom redu, osećala sam se kao da putujem sa strancem. Izgubili smo istu osobu, ali nas je tuga vukla u različitim pravcima. Tiho, bez dodirivanja.
„Da li želite malo vode?“ tiho je pitao, kao da se plaši da ću se raspasti.
Odmahnula sam glavom. Grlo mi je bilo toliko suvo da me je sama pomisao na to bolela.
Avion je poleteo. Zatvorila sam oči, stežući ruke u krilu da osetim da sam još uvek ovde. Buka motora se vrtjela oko nas, a pritisak mi se stvarao u grudima koji je bilo nemoguće ignorisati.
Danima sam se budio sa imenom svog sina zaglavljenim u grlu. Ali ovaj trenutak – zarobljeni vazduh, škljocanje pojaseva, nedostatak vazduha – bio je tačno kada je tuga prestala da se pretvara.
Tada se uključio sistem za javno oglašavanje.
„Dobro jutro, dame i gospodo. Ovde kapetan govori. Danas letimo na trideset hiljada stopa, vreme će biti lepo sve vreme. Hvala vam što ste nas izabrali.“
I sve je stalo u meni.
Glas… bio je dublji nego pre, sigurniji, zreliji. Ali poznat. Previše poznat. Nisam ga čuo četrdeset godina, a ipak sam odmah znao ko je to.
Srce mi je potonulo.
Taj zvuk je bio kao škripa vrata u hodniku za koji sam mislio da sam ga zauvek zatvorio.
Sedeo sam tamo, na putu ka sahrani svog sina, i shvatio da se sudbina upravo vratila u moj život – u pilotskoj uniformi, sa zlatnim krilima na grudima.
U trenutku, više nisam imao šezdeset tri godine.
Imao sam dvadeset tri godine.
Stajao sam ispred raspadajuće učionice u Detroitu, pokušavajući da naučim Šekspira tinejdžere koji su videli više nasilja nego poezije.
Većina njih me je samo gledala kao da prolazim.
Naučili su da odrasli nestaju, da su obećanja prazna, a škola je samo čekaonica do sledeće nezgode.
Ali postojao je jedan dečak koji je bio drugačiji.
Ilaj je imao četrnaest godina. Nizak, tih, previše ljubazan. Govorio je samo kada bi ga pitali, ali kada bi to uradio, glas mu je bio i pun nade i umoran.
Bio je genije sa mašinama. Popravljao je radio-aparate, ventilatore, projektore – stvari koje se niko drugi nije usuđivao da dodirne.
Jednog hladnog zimskog popodneva, moj stari Ševrolet nije hteo da upali. Ostao je budan posle škole, otvorio je haubu kao da je to najprirodnija stvar na svetu.
„Starter“, rekao je. „Sve što je potrebno je šrafciger i pet minuta.“
Nikada nisam video dete da radi nešto „odraslo“ sa takvim samopouzdanjem. Tada sam prvi put pomislio: Ovaj dečak zaslužuje više od onoga što mu je život dao.
Njegov otac je bio u zatvoru. Njegova majka je bila više legenda nego stvarnost. Ponekad bi upao u školu mirišući na alkohol, tražeći kartu za autobus i karte za obroke. Pokušao sam da to nadoknadim: grickalice iz fioke, nova olovka, prevoz kući.
Onda je jedne noći zazvonio telefon.
„Nastavnice Margaret?“, upitao je umoran, zvaničan glas. „Priveli smo jednog od vaših učenika. Ilaja. Kofer od ukradenog auta.“
Stisnuo mi se stomak.
Sedeo je na metalnoj klupi u policijskoj stanici, vezan lisicama. Blatnjave cipele, uplašene oči.
„Nisam ga ukrao“, šapnuo je. „Samo su se provozali… Nisam znala da je ukraden.“
Verovala sam mu. Svim srcem.
Dva starija dečaka su uzela auto i ostavila ga u uličici. Neko je ranije video Ilaja sa njima. Nije bio u kolima, ali je bio dovoljno blizu da bude sumnjičav.
„Izgleda da je bio osmatrač“, rekao je jedan od policajaca.
Nije imao dosije. I nije imao glas da ga zaštiti.
Zato sam lagala.
Rekla sam da je bio sa mnom zbog školskog projekta. Dala sam joj vremena, razlog, priču. Nije bilo istina, ali sam to rekla dovoljno čvrsto da bi uspelo.
Puštena je.
Sledećeg dana, Ilaj se pojavio na vratima učionice sa uvenulim cvetom.
„Jednog dana ću te učiniti ponosnom, učiteljice Margaret“, rekla je.
Onda je nestala. Otišla je u drugu školu.
Više nikada nisam čula za nju.
Do sada.
„Jesi li dobro?“ Robert me je podsticao u avionu. „Izgledaš stvarno bledo.“
Odmahnula sam glavom. Glas mi je i dalje odjekivao u glavi.
Nakon sletanja, rekla sam mužu da krene. Krenula sam ka kupatilu, ali su me noge zapravo nosile ka kokpitu.
Kada su se vrata otvorila, vreme je stalo.
Pilot je bio visok, sa sedim slepoočnicama. Njegove oči… iste.
„Profesorka Margaret?“ tiho je upitao.
„Ilaj?“ izletelo mi je.
Nasmejao se.
„Mislim da je sada kapetan Ilaj.“
Stajali smo tamo jedan nasuprot drugom, četrdeset godina razlike između nas.
„Spasila si me“, rekao je. „Onda. I nikada ti se zaista nisam zahvalila.“
„Održala si obećanje“, rekla sam.
Kasnije sam mu rekla zašto sam došla u Montanu. Zbog sina. Zbog nesreće. Zbog sahrane.
Ilaj je ćutao.
„Mnogo mi je žao“, konačno je rekao.
Posle sahrane, pokazao mi je hangar. Bio je tu žuti avion sa imenom neprofitne organizacije. Oni besplatno prevoze decu u bolnicu.
„Želeo sam da to bude važno“, rekao je. „Nekome.“
Zatim mi je dao kovertu.
Unutra je bila stara fotografija mene, mladog, u učionici.
Na poleđini je pisalo:
„Učitelju koji je verovao da mogu da letim.“
Kasnije me je odveo svojoj kući. Upoznala sam njegovog sina, Noju.
Dečak me je zagrlio kao da me je oduvek poznavao.
„Tata kaže da si nam dao krila“, rekao je.
Svakog Božića od tada, imam crtež na frižideru:
„Baki Margaret. S ljubavlju, Noa.“
I nekako znam da sam tačno tamo gde treba da budem.
