Svako jutro, Marko je sedeo ispred prodavnice na uglu sa kartonskim natpisom. Većina ljudi je prolazila a da ga i ne pogleda. Poneko bi mu bacio sitan novac. Za većinu je bio nevidljiv.
Jednog popodneva, majka je vrisnula dok joj je mališan istrgnuo ruku i potrčao ka prometnoj ulici. Automobili su trubili, kočnice škripale. Niko nije reagovao dovoljno brzo.
Osim Marka.
Ispustio je svoj natpis i potrčao, zgrabivši dete sekunde pre tragedije. Masa je zanemela. Majka se srušila u suzama, grleći svoje dete. Odjednom, sve oči bile su uprte u čoveka koga su godinama ignorisali.
Novinari su se pojavili, priča se proširila internetom, a donacije su počele da pristižu. Ali Marku slava nije bila važna. Kada su ga pitali zašto je rizikovao život, jednostavno je rekao: „To je ono što treba da uradiš.“
U jednom trenutku, čovek koga je društvo zanemarivalo dokazao je da vredi mnogo više nego što je iko ikada pomislio.
