Prolećna kiša padala je tiho, kao da je žalila grad.
Kapi su klizile niz stakla stanice, ljudi su žurili, stežući torbe uz grudi — svako u svom svetu, u svojoj žurbi, u svojim mislima.
Na najudaljenijem peronu, gde voz staje samo jednom dnevno, ležala je žena.
Trudna.
U starom kaputu, pocepanog poruba, u prljavim patikama.
Ispod nje — karton, pod glavom — torba.
Pored nje — plastična flaša vode i stari šal kojim je pokušavala da zaštiti stomak od vetra.
Zvala se Nora, ali to niko nije znao.
Svi su samo prolazili pored nje.
Neko bi skrenuo pogled, neko ubrzao korak.
Nije prosila. Samo je tiho šaputala sebi:
— Tiho, mali… sve je u redu… još malo…
Voz se približavao — dug, težak, sa kapljicama kiše koje su se lomile o metal.
U kabini, mašinovođa Piter nagnuo se ka prozoru. Primetio je siluetu.
Ženu koja se nije pomerala, sedela je na mokrom betonu, stežući stomak objema rukama.
Naglo je pritisnuo kočnicu, a kada se voz zaustavio, istrčao je napolje.
— Hej! — viknuo je dok je prilazio. — Da li vam je loše?
Nora je podigla pogled.
Oči su joj bile umorne, crvene, ali u njima je još bilo malo života.
— Sve je u redu… samo sam malo umorna, — rekla je i pokušala da se nasmeje.
Piter je skinuo rukavice, seo pored nje.
Nije znao šta da kaže. Samo ju je gledao — njenu mokru kosu, drhtave ruke, stomak koji se tresao od hladnoće.
Zatim je ustao i otišao do voza.
Vratio se posle minut — s termosom i šoljom.
Sipao joj je topao čaj, para se uzdigla u vazduh, pomešana s mirisom kiše.
— Popijte, — tiho je rekao.
Ona je uzela šolju objema rukama i dugo ga gledala.
— Mislila sam da ćete i vi proći pored mene, — šapnula je.
Piter je klimnuo, zatim skinuo svoju jaknu i prebacio joj je preko ramena.
A nekoliko minuta kasnije, na peron su izašli i ostali — cela smena.
Mašinovođe, kontrolori, službenici.
Jedan je doneo ćebe, drugi suvu odeću, neko hleb i bananu, neko prvu pomoć.
Putnici u vagonima su zastali, gledajući kako pet odraslih muškaraca i dve žene stoje na kiši, štiteći beskućnicu koja prvi put posle mnogo vremena više nije drhtala.
Jedan od radnika joj je pružio ruku:
— Hajde unutra, tamo je toplo.
Ona je zaplakala. Ne glasno — tiho.
Suze su se mešale s kišom, a čaj u rukama još je bio topao.
Sledećeg dana odveli su je u prihvatilište.
Piter ju je posećivao svake nedelje.
A mesec dana kasnije, kada je Nora rodila dečaka, dala mu je ime Lukas — po stanici gde se prvi put neko zaustavio zbog nje.
