Imao/la sam 32 godine kada sam saznao/la da nikada zapravo nisam bio/la siroče. Do tog trenutka sam, međutim, već sahranio/la tri osobe: svoju majku, svog oca i na kraju svoju baku. Barem je to bila priča u koju sam svih tih godina verovao/la.
Pismo je stiglo tri dana nakon njene sahrane.
Isti stari kuhinjski sto. Isti ružni vinil. Ista prazna stolica, na čijem naslonu je njen džemper i dalje visio, kao da ga je samo nakratko ostavila. Kuća je mirisala na prašinu i dašak cimeta, kao da želi svom snagom da je se seti.
Kuvilo za vodu stajalo je na šporetu, i iz navike sam stavio/la dve šolje.
Koverat je ležao između računa i reklama. Moje ime je bilo na njemu – njenim rukopisom.
Zurio/la sam u njega pun minut.
„Ne“, promrmljao/la sam. „Ni u kom slučaju.“
Onda sam skuhao/la čaj koji uopšte nisam želeo/la da pijem, jer bi ona uradila baš to. Kuvilo uključeno, dve šolje iz navike – iako je jedna od nas vrlo očigledno bila mrtva.
Na kraju sam otvorio/la koverat.
Njen rukopis me je pogodio jače od bilo kog govora na sahrani.
I u istom trenutku opet sam imao/la šest godina.
Moja devojčice, počelo je.
Dok ovo čitaš, moje tvrdoglavo srce je konačno odustalo. Žao mi je što te opet ostavljam samu.
Opet?
Namrštila/o sam se, ali sam nastavio/la da čitam.
Pre nego što ti kažem ono teško, želim da se setiš jedne stvari: nikada nisi bila/bio nepoželjna/nepoželjan. Ni jedne jedine sekunde.
I isto tako iznenada bio/la sam opet u danu kada sam „postao/la siroče“.
Bio je kišni dan. Odrasli su govorili tiho. Jedna socijalna radnica je rekla da se dogodila „teška saobraćajna nesreća“.
„Odmah“, rekla je. „Nisu ništa osetili.“
Sećam se da sam zurio/la u mrlje na tepihu umesto da je pogledam u lice.
Onda je došla baka.
Njena kuća se osećala kao druga planeta.
Mala. Siva punđa. Braon kaput koji je mirisao na hladan vazduh i deterdžent. Spustila se na kolena tako da budemo u visini očiju.
„E, bubo“, rekla je. „Da li si spreman/spremna da pođeš kući sa mnom?“
„Gde je kući?“, pitao/la sam.
„Kod mene“, rekla je. „To je sve što je važno.“
Prve noći napravila je palačinke za večeru.
Ljušteća tapeta. Svuda gomile knjiga. Stalni miris cimeta, starih stranica i deterdženta. Pod je škripao tačno na tri mesta.
„Palačinke su za hitne slučajeve“, rekla je i okrenula jednu koja je više ličila na grudvu. „I ovo se računa.“
Nasmejao/la sam se, iako me je grlo bolelo.
Tako je počelo.
Život sa bakom bio je mali i užurban.
Radila je ujutru u perionici. Uveče je čistila kancelarije. Vikendom je na kuhinjskom stolu porubljivala farmerke dok sam ja radio/la domaći.
Njeni džemperi su se sjajili na laktovima. Đonovi njenih cipela bili su više selotejp nego guma. U supermarketu bi okretala svaku cenu i ponekad bi uz uzdah vraćala stvari nazad.
Ali moje školske ekskurzije su uvek bile plaćene.
Imala/imala sam rođendansku tortu sa mojim imenom u glazuri. Novac za dan fotografisanja, uredno presavijen u koverti. Sveske i olovke na početku svake školske godine.
U crkvi su se ljudi osmehivali i govorili: „Vas dve ste kao majka i ćerka.“
„Ona je moja devojčica“, rekla bi tada baka. „To je sve.“
Imali smo rituale.
Nedeljni čaj sa previše šećera. Karte, gde bi ona „zaboravila pravila“ čim bih ja počeo/la da gubim. Odlazak u biblioteku, gde bi se pravila da traži nešto za sebe, a onda bi ipak završila pored mene u dečjem odeljenju.
Uveče mi je čitala, čak i kada sam već odavno mogao/la da čitam sam/a.
Ponekad bi zadremala usred poglavlja. Onda bih uzeo/la knjigu, obeležio/la stranicu i prebacio/la joj ćebe.
„Zamena uloga“, šapnuo/la sam.
„Ne budi bezobrazan/bezobrazna“, promrmljala je, još zatvorenih očiju.
A onda sam napunio/la petnaest i odlučio/la da to nije dovoljno.
Ne zato što sam je manje voleo/la. Nego zato što je škola odjednom imala drugačiju meru.
Sve se promenilo kada je parking postao tema.
Odjednom se status merio time ko ima auto.
Ko vozi. Koga dovoze. Ko izlazi iz nečeg sjajnog, a ko ima mastilo od autobuske karte na prstima.
„Ona baš i nije tip ‘mi ćemo ti kupiti auto’“, rekla je moja prijateljica Lea jednom.
Ja sam očigledno bio/la u poslednjoj grupi.
„Zašto je jednostavno ne pitaš?“, rekla je Lea. „Moji roditelji su mi pomogli.“
„Zato što moja baka broji svako zrno grožđa koje stavi u kolica“, rekao/la sam. „Ona baš i nije tip ‘novac za auto’.“
Ipak, zavist me je izjedala.
Pa sam pokušao/la jedne večeri.
„Svi u školi voze.“
Baka je sedela za kuhinjskim stolom i razvrstavala račune u gomile. Naočare za čitanje su joj visile napola na nosu. Dobra šolja – okrnjena na ivici, cveće već izbledelo – stajala je pored nje.
„Bako?“
„Hm?“, rekla je.
„Mislim da mi treba auto.“
Tiho je frknula. „Ti misliš da ti treba auto.“
„Treba mi“, rekao/la sam. „Svi voze. Stalno molim za prevoz. Mogao/la bih da prihvatim posao kad bih imao/la auto. Mogao/la bih da pomognem.“
Ta poslednja rečenica ju je zaustavila.
Spustila je olovku i pogledala gore.
„Pomoći ćeš“, rekla je. „Ali postoje drugi načini. Auto može da sačeka.“
„Autobus je bezbedniji nego polovina tih idiota za volanom.“
„Koliko dugo?“, pitao/la sam. „Dok ne budem jedina maturantkinja/jedini maturant koji još ide autobusom? Tako se oseća.“
„Nisi jedina/jedini“, rekla je. „I autobus je bezbedniji nego polovina tih idiota za volanom.“
„To nije poenta!“, siknuo/la sam. „Ti ne razumeš kako je tamo.“
Njena usta su se stisla. „Znam više nego što misliš.“
„Kad bi znala, pomogla bi“, odbrusio/la sam. „Nikad ne daješ novac ni za šta. Ti si jednostavno… škrtica.“
Reč je izašla besno i ružno.
Njeno lice se promenilo. Polako.
„Dosta je za danas“, rekla je.
Krivica me je pogodila kao udarac u stomak.
„Nisam—“
Podigla je ruku.
„Dosta“, rekla je još jednom. „Pričaćemo kad ne budeš pokušavao/la da povređuješ rečima.“
Skočio/la sam tako brzo da je stolica zaškripala.
„Ne brini“, rekao/la sam. „Nikad te više neću pitati ni za šta.“
Zalupio/la sam vrata svoje sobe i plakao/la u jastuk, napola mrzeći sebe i nju onu drugu polovinu.
Ujutru sam imao/la izvinjenje spremno u glavi.
Hteo/la sam sve da kažem.
„Nisi škrtica. Žao mi je. Samo sam bio/la ljut/a.“
Stvarno sam to hteo/la da kažem.
Nikada nisam dobio/la priliku.
Tog jutra sam to odlagao/la. Sledećeg dana sam prespavao/la kod prijateljice. Posle toga sam došao/la iz škole kući, i kuća je bila previše tiha.
Bez radija. Bez zujanja. Bez zveckanja u kuhinji.
Vrata njene spavaće sobe bila su napola otvorena.
„Bako?“, pozvao/la sam.
Ništa.
Ležala je na prekrivaču, još u radnoj odeći, cipele još vezane.
Njena ruka je bila hladna kada sam je dotakao/la.
„Bako?“, šapnuo/la sam.
Nije se pomerila.
Ljudi su govorili „srčani udar“ i „brzo“ i „nije ništa osetila“.
Ja sam osetio/la sve.
Sahrana je bila magla. Zagrljaji. Tepsije. „Bila je tako ponosna na tebe“ u beskrajnoj petlji.
I onda – kada su svi opet otišli – kuća je bila šuplja.
Njen džemper je mlitavo visio na stolici. Njene papuče su stajale pored kreveta. Njen miris je ostao kao lagana senka u hodniku.
Lutao/la sam iz sobe u sobu i čekao/la da me izgrdi jer sam uneo/la blato.
Niko nije grdio.
Tri dana kasnije poštar je došao sa preporučenim pismom.
Njenim rukopisom.
„Moje saučešće“, rekao je i pružio mi mali elektronski pad da potpišem.
Koverat je imao moje ime.
Njenim rukopisom.
Srce mi je poskočilo.
Sada sam sedeo/la za stolom, pismo otvoreno preda mnom, ruke su mi drhtale.
Idi u moj ormar. Najviša polica. Iza plave kutije za cipele.
Prvi deo je bio čista bakina-ja. Ljubav. Šale.
Do trenutka kad ovo čitaš, napisala je, ja sam otišla i verovatno se pitaš šta sada treba da radiš.
Ispustio/la sam smeh koji je zvučao kao jecaj. Naravno da je znala šta mislim.
Ali postoje stvari koje ti nikada nisam rekla, napisala je. Mislila sam da te štitim. Sada si dovoljno star/a da odlučiš da li se slažeš sa mnom u tome.
Idi u moj ormar. Najviša polica. Iza plave kutije za cipele.
Iza toga je bio debeli fascikla sa mojim imenom.
Zaista sam kratko pogledao/la ka vratima, napola očekujući da se pojavi tamo i požuri me.
Naravno da nije.
Njena soba je mirisala na puder i sapun. Dovukao/la sam stolicu, popeo/la se i gurnuo/la ustranu jednu ulubljenu plavu kutiju za cipele punu starih fotografija.
Iza: fascikla.
Nazad za stolom otvorio/la sam ga – i zaboravio/la kako se diše.
Štedni računi.
Fond za studije.
Mala životna polisa osiguranja.
Brojevi koji nisu išli uz zakrpljene cipele i razblaženi deterdžent za sudove.
Žuti samolepljivi papirić bio je zalepljen na jednoj strani: Za tvoje obrazovanje i tvoj prvi stan. I možda mali, razuman auto, ako me više ne bude da se svađam s tobom.
Obrisao/la sam oči i opet posegnuo/la za pismom.
Nikada nismo bili bogati, napisala je. Ali nismo bili ni tako siromašni kao što si mislila. Svako „ne“ koje sam rekla za smeće bilo je „da“ koje sam uštedela za tvoju budućnost.
Onda je došao deo koji mi je kožu učinio hladnom.
Imala/imala si šest kada su ti rekli da su ti roditelji poginuli u saobraćajnoj nesreći.
Postoji još jedna stvar, napisala je. To je deo zbog kog se bojim da ćeš me mrzeti.
Imala/imala si šest kada su ti rekli da su ti roditelji poginuli u saobraćajnoj nesreći.
Nisu.
Zaledio/la sam se.
Pročitao/la ponovo.
Soba se prevrnula.
Nisu.
Tvoji roditelji nisu umrli, napisala je. Otišli su u zatvor.
Stegao/la sam ivicu stola dok me prsti nisu zaboleli.
Video/la sam socijalnu radnicu pred sobom. Pastora. Reč „incident“.
Niko nije rekao „zatvor“.
Kada je tvoj deda umro, ostavio mi je kuću i nešto ušteđevine, napisala je. Htela sam da to iskoristim za svoju starost i za tebe.
Tvoji roditelji su saznali. Počeli su da pričaju o „preuzimanju“ mojih računa „za tvoje dobro“. Doneli su papire. Hteli su moj potpis.
Rekla sam ne.
Nisu to prihvatili.
Setio/la sam se delića.
Povišeni glasovi. Moja majka kako plače u kuhinji. Moj otac kako udara rukom o sto. Jedna noć kod gospođe Keler „radi zabave“.
Tvoj otac je falsifikovao moj potpis, napisala je. Tvoja majka je pomogla. Otvorili su račune na koje nikada nisam pristala.
Otišla sam kod advokata. Promenila sam stvari. Pobrinula sam se da ti na papiru budeš moja odgovornost i moja naslednica.
Tvojim roditeljima se to nije svidelo.
Te noći kada si bio/la kod gospođe Keler, došli su pijani i besni. Tvoj otac je bio veoma besan.
Policija je došla. Falsifikovana dokumenta su izašla na videlo. Trag novca je izašao na videlo. Sudija je to nazvao prevarom i telesnom povredom.
Tvoji roditelji su otišli u zatvor.
Moji roditelji.
Živi.
Negde.
Dvadest šest godina sam palio/la sveće za mrtve koji nisu bili mrtvi.
Imala sam izbor, napisala je.
Imala/imala si šest. Dovoljno star/a da postavljaš pitanja. Premlad/a da nosiš te odgovore.
Imala sam izbor.
Mogla sam da ti kažem da su ljudi koji su te napravili stavili novac ispred tebe, povredili mene i završili u zatvoru.
Ili sam mogla da ti kažem da su brzo poginuli u nesreći, i da ništa od toga nije tvoja krivica.
Izabrala sam priču s kojom si mogla/mogao da spavaš.
Ako me zbog toga mrziš, razumem.
Suza je kapala na papir.
Mislio/la sam na svaki put kada sam rekao/la „Ja sam siroče“ da se objasnim. Na svaki put kada sam se pitao/la da li bi bili ponosni na mene.
Oni su izabrali novac.
Ona je izabrala mene.
Bio je još jedan poslednji deo.
Nikada nisi bio/la siroče.
Sve u ovoj fascikli pripada tebi, napisala je. Kuća. Računi. Iskoristi to. Idi u školu. Otiđi, ako želiš. Izgradi nešto što pripada tebi.
Ako ikada stupe u kontakt, zapamti: Ne duguješ im nikakva objašnjenja, nikakvo oproštanje i ni jedan jedini cent.
Duguješ sve sebi.
Ni meni ne duguješ oproštaj. Lagala sam te. Uradila bih to opet. Ljubav to ne poništava.
Bila si/bio si moja devojčica.
Ali nadam se da ćeš jednog dana, kada budeš stajao/la na mestu koje se oseća kao tvoje – scena, učionica, sićušan stan – osetiti mene iza svojih leđa i znati ovo:
Nikada nisi bio/la siroče.
Bila si/bio si moja devojčica.
Sva moja ljubav, Baka
Spustio/la sam pismo na sto i samo sedeo/la tamo, drhteći.
„Nazvao/la sam te škrticom“, šapnuo/la sam.
Niko nije odgovorio.
Sat je otkucavao.
Frižider je brujao.
Ceо moj život se u mojoj glavi ponovo preslagao.
Na radnoj ploči stajao je mali stakleni pehar sa mojim ugraviranim imenom.
Sedamnaest godina kasnije stajao/la sam u uskoj garderobi i zurio/la u svoj odraz u ogledalu pod jarkim svetlom.
Šminka razmazana. Kosa podignuta. Jeftin kostim mi je visio sa ramena.
Mali pehar je stajao tu, kao da je teži od stakla.
„Najbolja glumica – Regionalno pozorište.“
Ne Brodvej. Ne ogromno.
Ali moje.
Posegnuo/la sam u torbu i izvukao/la presavijeno, krhko pismo.
Isti pregibi. Ista plava tinta. Mekano od prečestog otvaranja.
Stavio/la sam ga pored pehara.
„Hej, bako“, rekao/la sam tiho. „Uspeli smo.“
Usta su mi drhtala.
„Bila si u pravu.“
„Sada razumem“, rekao/la sam njenom rukopisu. „To ‘ne’ za auto. Polomljene cipele. Laž.“
Prešao/la sam jagodicom prsta preko reda pri dnu.
Nikada nisi bio/la siroče.
„Bila si u pravu“, šapnuo/la sam. „Nisam bio/la.“
Duboko sam udahnuo/la.
I nešto u meni se opustilo.
„Opraštam ti.“
Soba je ostala ista.
Ali nešto u meni se oslobodilo.
Negde tamo napolju moji roditelji verovatno još žive.
Nikada nisam pozvao/la.
Ponekad ukucam njihova imena u polje za pretragu.
Nikada nisu pisali.
Ponekad ukucam njihova imena, zurim u trepereći kursor, zatvorim laptop – i umesto toga odem da učim tekst.
Jer istina je sada jednostavna, čak i ako priča nije:
Sa šest sam mislio/la da sam sve izgubio/la.
Sa petnaest sam mislio/la da je najgora stvar na svetu nemati auto.
Sa trideset dve znam istinu:
Moja baka me je lagala celog mog života.
I nekako je ta laž bila samo još jedan način na koji me je volela tako jako da mi je dala život koji nisu mogli da mi ukradu.
Kad bi jednoj osobi u ovoj priči mogao/la da daš samo jedan savet – koji bi to bio? Hajde da razgovaramo o tome u Facebook komentarima.
