Kada su arheolozi sa Univerziteta Hadson dobili satelitske podatke, u početku nisu razumeli šta tačno vide. Ispod planinskog masiva, na dubini od oko dvadeset metara, aparati su registrovali šupljinu — gotovo savršeno sfernog oblika, bez znakova urušavanja.
Istraživački tim, koji je vodila doktorka Lora Mejson, odmah je krenuo na teren.
Područje je bilo teško pristupačno — divlji obronci, drevna klizišta, a meštani su ga izbegavali. Zvali su to mesto „Grlo planine“ i govorili da se u njemu čuje kako „zemlja diše“.
Isprva je sve išlo uobičajeno. Georadar je potvrdio da šupljina postoji.
Kada su počeli da kopaju, ispod slojeva gline i kamena otkrili su kameni zid — savršeno složene ploče. Takvo nešto nije moglo nastati prirodno.
Neko je ulaz namerno zapečatio.
— Pogledajte spojeve, — rekla je Lora, dodirujući ivicu kamena. — Savršeno naležu. Bez maltera, a ni milimetra razmaka.
— Koliko su stari? — upitao je tehničar.
— Prema prvim podacima… oko dvanaest hiljada godina.
Tišina.
U to doba nije postojala tehnologija sposobna za takvu preciznost.
Posle tri dana pažljivog rada — pećina je otvorena.
Prva noć
Unutra je vazduh bio težak i hladan.
Nije mirisao ni na vlagu ni na kamen — već na metal.
Pećina nije bila obična šupljina — spuštala se u dubinu, formirajući uzak hodnik, savršeno prav. Zidovi su izgledali kao da su istopljeni, a svetlost lampi se nije odbijala — kamen ju je gutao.
— Imam osećaj da nismo prvi ovde, — šapnuo je asistent Mark.
Na zidovima su pronašli udubljenja — kao niše, ali prazne.
Metalni detektori su povremeno registrovali kratke impulse, kao da je nešto skriveno iza zidova.
Nije bilo kostiju ni ostataka životinja. Samo ravne brazde po podu, kao da je neko vukao nešto teško.
Postavili su senzore pritiska i temperature — sve stabilno.
Samo stari analogni barometar lagano je drhtao: kazaljka bi se svakih deset sekundi pomerila, kao da se vazduh ispod njih pokreće.
Drugi dan
U bazi podno planine, tehničar Dejvid prvi je primetio anomaliju.
— Pritisak u pećini se menja u pravilnim intervalima, — rekao je. — Ravni skokovi, na svakih osam sekundi.
— Greška u sistemu? — pitala je Lora.
— Moguće… ali grafik izgleda kao disanje.
Lora nije poverovala.
Sutradan su se vratili unutra. Oprema je radila savršeno, ali zvučni senzori su zabeležili niskofrekventan ton — previše ritmičan da bi bio vetar.
Noću su se promene pojačale.
Pritisak se menjao istim ritmom kao ljudski dah.
Temperatura se povisila za dva stepena, a mikrofoni su snimili udaljeni tup zvuk, nalik otkucajima srca.
— Podzemne vibracije, — rekao je geofizičar. — Možda se pomera podzemna voda.
Ali Lora je znala: u krugu od pet kilometara nije bilo nijedne vodene žile.
Treći dan
Dvoje istraživača, Mark i Helen, spustili su se u pećinu da provere instrumente.
Veza je trajala dvadeset minuta.
— Sve u redu, — javio je Mark. — Senzori rade… čekaj, čujem nešto…
Zatim — tišina.
Minut kasnije, veza se ponovo oglasila — ali iz zvučnika se čulo teško, duboko disanje, kao da neko ogroman polako udiše vazduh.
Kada je tim sišao da ih pronađe, sva oprema bila je ugašena. Kamere — polomljene.
Ali jedan snimak je ostao.
Trajao je tri minuta. Na njemu se čulo:
Metalni odjek.
Tup, ritmičan ton — kao puls ili otkucaji zemlje.
I na kraju — šapat Marka:
„To nije praznina. Ono… diše.“
Posle
Dan kasnije ulaz u pećinu se urušio.
Inženjeri su odlučili da ne vrše raščišćavanje.
Kada su analizirali podatke, spektrogram zvuka pokazao je anomaliju: taj „dah“ nije odgovarao nijednoj poznatoj frekvenciji, ali je ritam bio savršeno pravilan.
Danas je područje oko pećine ograđeno.
U zvaničnim izveštajima postoje praznine, a većina članova ekspedicije odbija da govori.
Samo je Lora, u jednom intervjuu, rekla:
„Ponekad mislim da mi nismo otvorili pećinu.
Mi smo samo probudili ono što je spavalo ispod nas.“
